U prvom kadru vidi se blistavo osvetljen, potpuno opremljen enterijer (još) jednog običnog Mc Donald’s-a. Kamera skenira pune tacne ostavljene na stolovima, fritezu koja i dalje radi, sok kako kaplje sa mašine, hamburgere uredno poređane po policama u svojim šarenim omotačima. Veselo žuti logo svetli sa zida a maskota-klovan smeši se u ćošku. Enterijer je prazan, nema zaposlednih ili posetilaca, oni su izbrisani iz scene.Zatim kroz procep vrata u enterijer počinje da prodire voda. Potapa ceo pod a zatim kreće da raste, ispunjavajući prostor neminovnom sigurnošću i lagano obuhvatajući u sebe prvo stolice i hranu sa stolova a zatim i sve ostalo – kase za naplatu, kante za đubre, ‘Happy Meal’ lutkice, fotografiju prodavca meseca uramljenu na zidu…dok po njenoj površini plutaju plastične čaše i ostaci pomfrita. Ništa nije pošteđeno, ništa ne može da izbegne izvesnost nadiruće poplave, sve se gasi, prestaje i konačno nestaje u vodenoj masi, pretvarajući se u neidentifikovanu, rastapajuću organksu masu. Kraj.
Posle koga ostaje pitanje: Da li smo upravo prisustvovali iskarikiranom snimku potencijalne ekološke katastrofe ili čisto vizuelnom eksperimentu na temu materijala, teskture i fenomenološke percepcije? Sve je jedno. Kao rezultat ‘kombinovane tehnike’ dokumentarnog filma i umetničkog videa obe kućice mogu podjednako da se štikliraju.Kritika društva koje preti da svojim nezasitim apetitom iskonzumira samo sebe čini se automatskim isčitavanjem ovog ‘vavilonskog obrušavanja simbola’. S druge strane, kontrolisani tajming, raznovrsnost objekata i kolorit pružaju vizuelni naboj. Ali finalno - kvalitet snimljenog materijala, režije i montaže dozvoljava prepuštanje (i iskrivljeno uživanje u) čisto filmskom doživljaju katastrofe. Dakle: i jedno i drugo i treće.
Potopljeni McDonald’s (Flooded McDonald’s, 2009), drugi film kratkog metra danskog umetničkog kolektiva Superflex je prikazan premijerno u londonskoj ‘South London Gallery’. Za njegovo snimanje je korišćena replika zgrade konstruisana u Bankoku. Pretehodni - Burning Car, iz 2008, desetominutni zapis zapaljenog automobila (koji možete da se pronađe u carstvu youtube-a) ima sličnu ‘bilvajolovsku’ tenziju visokoprodukcijske realizacije i snimljen je kao reakcija na građanske nemire u Parizu i Kopenhagenu 2007. Oba filma su nastavak petnaestogodišnje praksa Superflex-a u konstrukciji interaktivnih projekata i korišćenju umetnosti kao ‘oruđa’ za osvešćivanje socijalno-ekonomske realnosti i angažmana u njenoj promeni.
Fotografije:
Superflex, Flooded Mc Donalds, kadar iz filma, 2008.
* Objavljeno u časopisu Kvart, br.6, u februaru 2009.
No comments:
Post a Comment