Čitala sam negde da je svet mode u ‘krizi srednjih godina’. S obzirom na neproporcionalnost posvećenosti i rada koje je potrebno uložiti prema nepostojanosti i suštinskoj nebitnosti koju ‘modernost’ u domenu odevnih predmeta nosi, obogaćenu generalnom tendencijom ka ‘smanjenju doživljaja’ pristigloj na talasu tehnologije novog milenijuma, ovo se čini u najmanju ruku logičnim. Ko još ima vremena i snage da se potresa najnovijom revijom najnovijeg kreatora koji ima neku najanoviju ideju kako bi svi mi trebalo da se šetamo u najnovijim varijantama nečega što je, na kraju krajeva, potrošno i nema praktičnu ulogu u igri preživljavanja?Sigurna sam da neki ljudi tako razmišljaju. Ali ja nemam ništa protiv (umerene) beskorisnosti, mislim da je estetika bitna, smatram da odeća može da predstavlja stav, da reflektuje inspiraciju i da donese zadovoljstvo i samopoštovanje, nedostajala bi mi cela fashion bulumenta ako bi se neko pametno dosetio da je izbriše iz hardvera našeg zajedničkog okretanja oko Sunca. S druge strane, imam problem sa uparivanjem umetnika u jedan brend – Gilbert i George i/ili Dolce i Gabbana su verovatno krivi za ovu svesno neopravdanu netrpeljivost. A još bitnije, sve nakon filma s izvesnim Čakijem još negde sredinom ’80-ih, imam jako definisano uverenje (strah) da su sve lutke potencijalno zle i da ih se treba kloniti. I ne mislim da bi trebalo zbog toga da se izvinjavam. Sitni bagovi u sistemu.
Utoliko, odluka o poseti The House of Viktor and Rolf izložbi u galeriji londonskog Barbican centra već je sama po sebi bila natopljena ambivalencijom. Od ambicioznosti ideje da najreprezentativnije primerke svog opusa predstave u retrospektivnom projektu izrađenom specijlano prema samom prostoru galerije tako što će centralno postaviti trospratnu kontrukciju visine 6 metara 'isparcelisanu' sa 55 soba u kojima će pokazati svoje najpoznatije kostime u minijaturi - na lutkama, a okolne prostorije ispuniti na isti način ali sa lutkama u prirodnoj veličini i ispred video snimaka originalanih revija, iskreno, zavrtelo mi se u glavi. Vizije pomahnitalih lutaka sa dvostrukim licima koje me okružuju korak po korak ne ostavljajući mesta begu, srećom, raspršile su se pred zdravim razumom i pre svega znatiželjom pa naoružana hvalospevima iz kritika i preporukama modno-svesnih prijatelja udišem duboko i rešavam da zavirim u kuću Rolfa Snoerena i Viktora Horstinga.
I ostajem bez daha. Jer od ovog para na pragu četvrte decenije dobijam konačnu potvrdu da moda zaista može biti estetizovana fantazija bogata sadržajem i smisleni eskapizam sa stilom i da je sa razlogom dobar drug umetnosti, da može da isfiltrira i bude mnogo više od pukog oružja (lokalne koliko i globalne) estrade. Lutke su besprekorno izrađene rukama belgijskih majstora, modelirane tako da podsećaju na manekenke koje su odeću nosile uživo, svi materijali su istovetni originalnim (uključujući i kosu), nijedan detalj nije zapostavljen ili prepušten slučaju a sami kostimi, reprezentativni uzorci njihove karijere rasparčani su delovi romansirane sage o njihovom radu i životu. Nakon preseljenja u Pariz i prve kolekcije - Hyeres, inspirisane otuđenjem od 'prestonice mode', dvojac vršnjaka sa diplomom iste škole u Arnemu (a koji sada više volim da poredim sa Dinos i Jake Chapmanom, zbog pozitivne slike koju moj mali mozak o njima ima uskladištenu) i nekadašnji pripravnici u studiju Martina Margiele našao je utočište za svoj neuobičajeni koncept u svetu umetnosti pa su sledećih godina kreacije izlagali u izložbenim prosotrima u vidu instalacija pre nego na modnim pistama (L'Hiver de L'Amour 1994., Launch 1996., L'Apparence du Vide, 1995.) da bi prvu klasičnu reviju organizovali tek 1998., nakon akcije 'štrajka' izvedene u štampanom izdanju tokom prolećne pariske nedelje mode 1996. Usledili su Atomic Bomb, zimska kolekcija 1998. inspirisana najavom novog milenijuma - strahom od kraja sveta i najvećom žurkom u istoriji, na kojoj su kostimi bili oblikovani oko balonskog oblika nuklearne pečurke, i Black Light u sledećoj sezoni - monohrona revija čija je crno-bela dihotomija trebalo da reflektuje njihov konačni proboj u javnost.
U sledećih (poslednjih) deset godina usledile su kolekcije inspirisane belom, srebrnom, senkama, ruskim 'babuškama', cvećem, plesom, samom modnom industrijom (The Fashion Show, 2007/08) i francuskim umetnikom pantomime Marcel Marceau; fascinacija Tildom Svinton proizvela je One Woman Show - reviju na kojoj su sve manekenke birane i šminkane da podsećaju na ovu glumicu (koja je i sama prošetala pistom), sarađivali su sa Tori Amos i Rufus Wainwrightom i proizveli sopstvene parfeme. Kretanje kroz prostor ispunjen svim ovim pričama, kroz koordinatni sistem njihovog nastanka i razvoja, podseća na šetnju kroz podzemni rudnik dijamanata u kome je glamur dragocenog materijala ironizovan podzemnim, klustofobičnim i mračnim karakterom same lokacije. Iako je finalni proizvod vrhunsko luksuzan statusni simbol, kreativni poriv za njegovu izradu kod Viktora & Rolfa često potiče iz mračnijih kutaka intelektualnih procesa.
Najnovija poruka za sledeću sezonu je 'NO' - podstaknuta nezaustavljivim promenama i komercijalizacijom modnog sveta. A što bi verovatno trebalo da podvuče kako je činjenica da je većinski vlasnik u njihovoj kompaniji od ove godine Renzo Rosso, takođe vlasnik Diesela i dizajanerskih brendova Dsquared, Maison Martin Margiela, Sophia Kokosalaki, kao i proizvođač vodećih kolekcija za Vivienne Westwoodand, zapravo pozitivna vest - ne o popularizaciji i 'smekšanju' njihovih ideja već o mogućnosti ekspanzije upravo na tržištu koje smatraju trenutno degradiranim.
Nivo eksperimentalnosti i kontinuitet u pre svega visoko kvalitetnoj avangardnoj produkciji trebalo bi da budu dovoljno osiguranje da nadolazeće promene neće poremetiti ili nepovoljno uticati na osnovni koncept upisan u štepove njihovog dizajna - da oni ne pretenduju da nude ni kartu u bolji (arteficijalni) svet niti zamisao drugačije (svetlije) budućnosti već isključivo pružaju mogućnost različite percepcije i odnosa prema postojećem - protivotrov realnosti.
No comments:
Post a Comment