PRESTUP - Septembar 2007

Štepovana Umetnost: Satoru Aojama i Džesika Rankin

Sama ideja ručnog rada u doba neprikosnovene vladavine novih tehnologija čini se gotovo istorijskom, a najbliža pozicija u kojoj bi već odavno marginalizovani ‘goblen’ mogao eventualno da bude konkurentan u svakodnevnoj primeni bi morala da ima retro-kič konotaciju. Nekada i nekako, desilo se da je vez, i pored višestruko dokazane vrednosti u tekstilnoj industriji, postao sinonim za pre-sentimentalne, pre-dekorativne rukotvorine, produkte ženske razbribrige najčešće zasnovane na mustrama idiličnih pejzaža i ljupkih portreta. Nema krivca.

Utoliko, prvi susret sa Satoru Aojamom podseća na neočekivanu epifaniju, razbija zablude i zauvek menja standardnu vizuru u koncipiranju ove forme. Iako neupućenom oku izledaju kao ulja na platnu ili možda čak fotografije, pogled izbliza otkriva da su njegovi radovi - podjednako bezimeni pejzaži, urbane scene, svakodnevni objekti, portreti i apstraktni oblici - zapravo ištepovani vlaknima u bezbroj tonova i do najfinijih detalja. Izvedene finese na granici sa perfekcijom nakon prvobitne neverice automatski izazivaju znatiželju, potrebu da se sazna više o procesu kojim su ti končani mozaici nastali, o razlozima zbog kojih se neko opredelio upravo za takav način vizuelne komunikacije.

U prepisci sa Satoruom saznajem da se prvi put susreo sa industrijskom mašinom tokom studija i da je primetio kako mu ona omogućava da isprodukuje kompleksne vezove čija je struktura bliska pikselizovanoj slici kompjuterskog ekrana dok je njihova atmosfera istovremeno distancirana i poetična. Shvatajući kako mu ovaj neuobičajeni domen omogućava da podvuče i skrene pažnju na one detalje u našoj okolini i sebi samima kojih generalno ostajemo nesvesni na svakodnevnom nivou, Satoru je razradio sopstvenu tehniku, prvobitno fotografišući predmete svog interesovanja, zatim iscrtavajući njihove konture na materijalu i konačno provodeći ponekad i mesece u ištepavanju konačnih artefakata. Za njega, pitanje samog veza kao forme je sve manje bitno a ono što ga interesuje je kako funkcioniše primena naizgled zastarele i prevaziđene tehnike i metodologije u kontekstu savremene umetnosti.

U Satoruovim končanim lavirintima predstavljene scene i objekati gotovo dobijaju trodimenzionalni karakter, ispisan potpuno nepoznatim vokabularom istkanih nijansi. Sofisticiranost primenjenog umeća, naravno, imajući na umu Satoruovo japansko poreklo, asocira na ukiyo-e duboreze, pa se predanost, strpljenje i metodičnost čine gotovo logičnim ali ipak, isto tako se čini neprikladnim pripisati zaslugu za inspiraciju ili nastanak ovih jedinstvenih kreacija isključivo nacionalnom idenititetu.

Preobraćenici u novi medij u potrazi za sličnim primerima ‘neo-veza’ logično će naići na Džesiku Rankin. Njeni providni, vazdušasti komadi materijala zakačeni iglama za zid galerije izgledaju kao da lebde u prostoru. Izmapirani izlomljenim frazama, odlomcima misli i nedorečenim izjavama izvezenih rukom bez očiglednog i logičnog reda deluju kao velika zagonetka ili mandala čije bezgranične mogućnosti mame kao zov sirena. Naizgled nasumice protkane poruke uokvirene su i ispresecane dijagramima, linijama i bezobličnim formama tako da podsećaju na zvezdane karte ili topografiju nepoznatih kontinenata. Same reči, u određenim momentima oslobođene svog lingvističkog značenja, izgledaju kao čisto vizuelni oblici, iako je font jasan i jednostavan. Više nema potrebe za bavljenjem pukom formom - ovi brainscapes (‘mozgo-pejzaži’), kako ih autorka, poreklom iz Australije, zove, ne ostavljaju prostora za bavljenje tehnikom koja je primenjena u njihovoj izradi.

U pokušaju da vizualizuje haotične i često nedosledne procese mišljenja i pamćenja, Džesika hvata beleške usputnih razgovara, sopstvenih misli, stihova i odlomaka pročitanih tekstova i kasnije ih pažljivo izvezuje na materijalu, uglavnom u pastelnim bojama. Utoliko, slika funkcioniše i na plastičnom nivou, kao apstraktni vez, ali se podjednako obraća i našim emocijama i deluje kao asocijacija ili odlomak arhetipskog sećanja. U ovom formatu, vez zapravo prilazi najbliže predstavi svog prenesenog značenja - tkanju i ispredanju osećanja i misli kroz manuelnu radnju samog ušivanja konca.

U smislu korišćenja latiničnog alfabeta kao slikovnog oruđa i u nepogrešivoj kartovskoj strukturi, Džesika donekle podseća na Aligierija (i) Boetija - italijanskog konceptualiste koji se koristio sličnom simbolikom a tokom ‘80ih imao projekat izrade mapi sveta u izvezenim zastavama. Isto tako, Džesika je očigledno svesna i rada Gade Amer, afričke umetnice koja kao i ona živi u Njujorku i koja se delom koristi i vezom na svojim platnima. Odatle, iako se ni izbliza ne može govoriti o struji ili pokretu, Džesika može da se locira u jasan okvir.

Ovo, konačno, samo govori kako je vez zapravo još odavno među nama. On se, izgleda, oslobodio jarma pogrešnih interpetacija i u međuvremenu osamostalio kao legitimno artističko sredstvo. Ako se u obzir uzme aktuelnost Satoruovih portreta izrađenih po narudžbini za članove Pet-Shop Boys možda može da se nasluti izvesna renesansa, ako ne kontra-revolucija, u shvatanju mogućnosti primene ove već dovoljno dugo zapuštene veštine.

Ilustracije:
- Satory Aoyama, 'Easful City', 2005., vez na platnu, 56x40.2cm,
predstavnik: Mizuma Art Gallery, Tokyo
- Jessica Rankin, 'Hinterland', vez na platnu, 219.7x351.8cm, 2007.
iz kataloga za izložbu u galeriji 'White Cube', 2007.

Summary in English:

Often perceived as sentimental and decorative (kitsch at best), embroidery as potent artistic medium is observed through works of Japanese Satoru Aoyama and Australian Jessica Rankin, following their exhibitions at London’s One in the Other and White Cube galleries in 2007.