Hajner Gebels , ‘Il Tempo del Postino’, Loris Greaud
Kada snage udruže Artangel, kuća koja je u prošlosti stala iza nekih od najoriginalnijih umetničkih projekata prethodne decenije (poput Barnijevog Cremaster serijala) i Hajner Gebels, avangardni nemački muzičar, kompozitor i pozorišni režiser, rezultat ne može da bude običan. Stifter’s Dinge, ambiciozna produkcija koja se podjednako može formulisati kao dramska instalacija koliko i vizuelni teatar progresivnom metodom odsustva klasičnih scenskih elemenata (pre svega izvođača) iskoračuje iz bilo kakvih stereotipnih klasifikacija i time potvrđuje kredibilitet svojih autora.
Komad u osnovi inspirisan radom devetnaestovekovnog pisca Adalberta Stiftera, potpomognut celokupnim arsenalom specijalnih efekata i trikova, zapravo je kreacija trodimenzionalnog audio-vizuelnog kolaža sastavljenog između ostalog od reči Vilijama Barouza i Klauda Levi-Strosa, Bahove muzike, grčkog i kolumbijskog pevanja, nasnimljenog zvuka vetra i simuliranog padanja kiše. Besprekorna režija i odsustvo ‘ljudskog elementa’ u formiranju i izvođenju narativa postižu efekat kompletne izmeštenosti iz poznatih formula interpretacije dramskog teksta i pre svega su usmereni na postizanje realnog doživljaja, forsirajući publiku da ponuđene elemente uklopi sopstvenom imaginacijom pre nego nudeći joj blago podgrejano i zgodno aranžirano tuđe iskustvo.Granične oblasti između pozorišne i vizuelne umetnosti već su ‘obrađivane’ i s druge strane, među autorima koji se pre svega bave instalacijom, performansom ili videom a naročito su bile predmet prošlogodišnje grupne izložbe Il Tempo Del Postino, izvedene pod kustoskom ‘palicom’ sve uticajnijeg Hans Ulrih Obrista (zajedno sa Filipe Parenom) na Međunarodnom mančesterskom festivalu. Za razliku od uobičajene galerijske postavke, petnaest umetnika predstavilo je na bini lokalne opere svoje predloge za rad koji bi bio konstruisan u vremenskom okviru (od 15 minuta) i izveden uživo, za publiku.
Olafur Elaison je tom prilikom povlačenjem zavese otkrio ogromno ogledalo u kome se reflektovao sam auditorijum a sadržaj je koncipiran na ideji da orkestar imitira zvuke koja sama publika proizvodi – kašalj, povike, tapšanje ili šta već, angažujući samu publiku da ne samo proživljava već i kreira dešavanje.
Ideja ove izložbe, uz vremenski faktor, koncipirala se i na samom prostoru jer za razliku od izložbe u kojoj je svako slobodan da ušeta ili išeta po sopstvenom izboru, sala (pozorišna, bioskopska ili operska) koja obično sadrži ‘scenu’ fiksira posetioca u jednu tačku i zatvara u mrak neposotojanja tokom trajanja ‘predstave’, a kustosko-produkcijski tim je u ovome povukao paralalu na iskustvo gledanja filma tokom avionskog leta – nemanjem druge opcije i slobode kretanja naša čula su prinuđena da se fokusiraju na ono što im je servirano.
S obzirom da u ovakvim okolnostima servirano postaje jako uticajno, ova činjenica već čitav prošli vek bila je predmetom teoretskog pozorišnog diskursa, od Brehta preko Boala i Mulera direktno do Gebelsa. Međutim, on ne pokazuje afinitet ka (re)prezentaciji polititičko-socijalne tematike ili čak ličnog iskustva i jednsotavno insistira na činjenici da je svako scensko iskustvo podjednako i vizuelno.
Loris Greaud, autor nove generacije koji u svojim instalacijama kombinuje umetnost, arhitekturu, savremenu tehnologiju, dramu i muziku i Cellar Door – njegov projekat sastavljen od izložbi u Londonu i Parizu, opere i arhitektonske konstrukcije umetnikovog studija, novomilenijumski je odgovor na otovorene mogućnosti prožimanja raznorodnih elemenata (kao i njihovog tumačenja) u kreiranju umetnosti.Tri identične prostorije odvojene crnim vratima koja se automatski otvaraju i zatvaraju, sa skulpturama postavljenim u centru u koje su inkorporirani zvučnici koji emituju muziku i sa tri ‘kelnera’ koji šetajući se okolo nude crni šampanjac uz tekst izvučen iz konteksta ispisan na zidu, još jedan su korak dalje u klasičnom poimanju umetnosti ili pozorišta jer postavljaju posetioce direktno na samu binu, odnosno u filmski kadar, na scenu kreiranu unutar galerijskog prostora. Ovakav koncept (barem u ovom delu celokupnog projekta) donekle je sličan radu Buhela ili Šnajdera ali se razlikuje od njihovih prostornih postavki po tome što se u izradi potencijalnog konteksta u pozadini koristi specifičnom i autentičnom estetikom karakterističnom isključivo za Greauda, opisanom kao ‘futuristučko-utopijskom’.
Koliko Gebels insistira na vizuelnom u pozorištu toliko Greaud naglašava dramski element u umetnosti, i odatle postaje teško jasno definisati finalni proizvod njihovog rada ali ovakva liberalna situacija čini se adekvatnom za široki pojam koji bi savremena umetnost trebalo da predstavlja.
Ilustracije:
- Hajner Gebels, 'Stifter's Dinge', pod zajedničkom patronažom 'Artangel' i 'Theatre Vidy-Lausanne', produkcija 'Theatre Vidy', fotografija: Mario del Curto
- Prikaz instalacije, Loris Graeud: 'Cellar Door (Once is Always Twice)', ICA, London, 2008, posredstvom umetnika i Yvon Lambert, Pariz i Njujork, Fotografija: Steve White
* ‘Stifter’s Dinge’ će biti izveden u Beogradu tokom ovogodišnjeg Bitefa
