MS - Septembar 2007

Interaktivna Digitalnost i Umetnost– Meksički Paviljon na 52. Bijenalu u Veneciji
Rafael Lozano - Hemmer

Umetnost nije zabava. Njihove prirode su različite. Ali igra – jeste. I to bez granica. Utoliko, logično je da zahteva učešće. Komunikaciju i razmenu. Ili bi tako trebalo da bude. Kao što bi tehnologija u osnovi trebalo da bude oruđe, sredstvo i pomagač. Dobar drug. Tako gledano, koncept interaktivne digitalne umetnosti čini se savršeno smislenim i adekvatnim, pogotovo u odgovoru na eventualne cinične i nepoverljive teorije o budućnosti ili razvoju umetnosti i tehnologije kao takvih ili u bilo kakvoj međusobnoj korelaciji.

Ako se problematika (ne)mogućnosti ispoljavanja kreativnog uma u doba kada nas neko zaista posmatra i stalno gleda ikome učinila nerešivom i ako su fatalistička predviđanja neminovnog dolaska mračnog doba Kalijuge u kome će ljudski rod končano biti primoran da ispašta za nerazumno-fatalnu, strastvenu vezu sa kompjuterskom tehnologijom uopšte bila ozbiljno shvaćena onda potencijali interaktivno-digitalnih tendencija u savremenoj umetnosti mogu biti iznenađujući.

U svakom slučaju, opus rada Rafaela Lozano-Hemmera, predstavljen u meksičkom paviljonu na ovogodišnjem, 52. Bijenalu u Veneciji provereno ostavalja utisak inovativnog, poetičnog i kvalitetno izvedenog odgovora na sve eventualne dileme o izvesnosti postojanja i stepenu razvoja umetnosti u domenu savremene tehnologije, ili obrnuto, za slučaj da je sumnja u taj spoj i dalje postojala.

Lozano-Hemmer, rođen 1967., diplomirani fizički hemičar, koristi, između ostalog, robotiku, sisteme za nadzor, senzore, mobilnu i internet tehnologiju u postavci interaktivnih instalacija, uglavnom izvedenih u javnim prostorima. Nakon eksperimenata sa ’radijskom umetnošću’ u okviru grupe PoMo CoMo (’Postmodern Commotion’) i organizovanja ’elektronskih performansa’ tokom ’90ih i shvatajući da je pojam ’postmodernog’ prevaziđen ’virtuelnim’ izvodi niz postavki širom sveta, uglavnom preispitujući granice odnosa između socijalne, lične i tehnološki definisane stvarnosti.

’Under Scan’, rad u kome su video-portreti nekoliko hiljada ljudi u lupu projektovani na podu/pločniku i aktivirani senkom gledaoca/prolaznika koncipiran je na personalnom odnosu između posmatrača i dela umetnosti. ’Probuđeni’ likovi pod nogama publike ostvaruju kontakt ’jedan na jedan’ i različitim pozama, gestovima i pogledima insistiraju na reakciji, koja varira od nezainteresovanosti, preko imitacije do kompletno nepredviđene situacije. Gubitak pažnje i odlazak vraća ’subjekat’ u ponovni san i softver projektuje drugog ’spavača’ na sledećoj, isprogramiranoj lokaciji.

Isto tako, ’Wavefunction’, kinetička skulptura sačinjena od 50 stolica poređanih u redovima od po 5, reaguje na pokret podizanjem sedišta i stvaranjem talasa koji se širi preko cele postavke dok infracrveni sistem za nadgledanje omogućuje praćenje delovanja između pokreta publike i stolica u drugoj prostoriji.

S druge strane, ’Pulse Room’ – prostorija ispunjena sa 100 sijalica koje trepere u ritmu otkucaja srca očitanih od posetilaca senzorskim interfejsom vizualizuje tehnološki zapis pulsa publike. U momentu kontakta sa kompjuterskim senzorom ritam srca se prenosi u najbližu sijalicu i sistem rotira sve već isčitane bitove, poigravajući se ne samo sa idejom ličnog i-ili zajedničkog učešća u kreaciji izloženog koncepta već i razrađujući pojmove ritmičkih taktova i muzičke/univerzalne harmonije.

Slično tome, ’Frequency and Volume’ omogućava publici kompleksnim komjuterizovanim sistemom da učestvuje u postavci postajući radio antena, isčitana u senci koju telo baca na zid. Sitem omogućva aktivaciju 16 različitih frekvencija istovrmeno a jačina zvuka određuje se veličinom senke na zidu.

Razmere raznolikosti kombinacija eksploatisanih medija kod Lozano-Hemmera očigledne su u ’1000 Platitudes’, projektu fotografisanja ’svetlosne tipografije’ izvedene na eksterijeru zgrada u Lincu u Austriji, tokom koga je projektor kapaciteta iluminacije površina od 70x70m prenošen kroz grad na kamionu od 12 tona i korišćen pomoću generatora, bez znanja ili dozvole gradske uprave, sve u cilju obrazovanja autentičnog fonta za oblikovanje 1000 različitih reči koje su obično korišćene u promotivnim kampanjama za privlačenje investitora u infrastrukture gradova širom sveta. Arhitektura, lingvistički simboli i fotomontaža korišćeni u ovom radu u fantazmagoričnom, krajnjem ’proizvodu’ rasčlanjuju vizuelne elemente kojih čitanjem pisane poruke obično ostajemo nesvesni i podvlače ’pravo’ značenje koje stoji iza svakog teksta, u ovom slučaju insistiranju na kapitalističkoj a ne socijalnoj vrednosti urbane sredine.

Nakon dišanovske postavke da je slika određena pogledom (’le regard fait le tableau’), koju Lozano-Hemmer citira kao jednu od teorijskih odrednica u svom radu, preko Stalarkovog čoveka-mašine i kompleksnih komjuterizovanih instalacija zasnovanih na najnovijim naučnim dostignućima u radovima Mariko Mori ili zvučnih instalacija grupe UVA (’United Visual Artists’) pa sve do virtuoznosti digitalne kreativnosti u opusu Jugo Nakamure, većina prikazanih/opisanih radova, ipak, i u svom interaktivnom kao i komjutersko-tehnološko-digitalnom aspektu gotovo da već može da se postavi u jako prepoznatljiv okvir.

Osnovna novina, međutim, naročito u realnom vremenu, je raznolikost primene teze da savremena tehnologija omogućava ’konektivnost’ između nespojivih domena i zapravo nudi medijatorsku potporu, sastavnu komponentu u realizaciji kreativnosti - jedinstveni, svima razumljiv jezik; da ona nije ’izvan’ procesa stvaranja već je njen legitimni deo. Utoliko, ako se odavde vratimo na početak, umetnost kao igra kod Lozano-Hemmera nije realizovana ’uz pomoć’ tehnologije već sama tehnologija postaje igra, koja prerasta u umetnost, realizovanu u prostoru i u najrazličitijim formama.

Ilustracije (iz kataloga za meksički paviljon na 52. Bijenalu u Veneciji, 2007.):

- Rafael Lozano-Hemmer, 'Pulse Room', st.23

- Rafael Lozano-Hemmer, '1000 Platitudes', st.54

Summary in English:

Looking at work by Rafael Lozano-Hemmer for the Mexican Pavilion at the 52nd Biennale in Venice, 2007, text explores the relation between art and technology and places interactive art within the concept of art as play.