Nova urbana fenomenologija Londona - loftovi, javni prostori i grafitiU centru grada koji je urbani centar Evrope danas teško više može da se nađe ijedan kadar koji već nije na nečijoj fotografiji. Svako ko se ovuda prošetao poželeo je neminovno za sebe jedan lični deo hiper-koncentrisane i teško-zgusnute životne enrgije koja plavi ulice Londona, upakovane za poneti i obojene personifikovanim doživljajem, prikladnu priču spremnu u rukavu za neku zgodnu priliku, barem sećanje. London nije samo brend, on je referenca, kvalifikacija, neretko prekretnica, imenitelj i orijentir, sinonim za dešavanje. Samim time, scenografija i kulise u kojima je uramljen i arhitektonska struktura koja ga utemeljuje su adekvatni i ekvivalentni. Odgovarajući. Kao što bi i trebalo da budu.
Izazovu ovog globalnog fenomena teško je odoleti. Mnogi su poželeli više od razglednice. Zategli veze omiljenih odrednica svog nacionalnog identiteta i otvorenih očiju skočili bandži u multikulturalni džumbus londonske svakodnevnice i dalje okvirno koncipirane na idejama promenljivog vremena i nekvalitetne hrane. Tamo su ih prijateljski sačekali lanci supermarketa i skupih kafedžinica, prevoz i renta naštimovani na tarifu funte sterlinga, rutinski stres kanalisan u pomami za retkim primercima slavnih i bogatih i konačno - (gotovo) bezgranična sloboda i širina istinske i afirmisane metropole. Realitet najraznorodnijih oblika egzistencije podjednako zastupljenih u dijagramu života u Londonu je svakako definisan ličnom, socijalnom i eknomskom, ovakvom i onakvom perspektivom. Ali ipak, u pokušaju kvalifikacije ili iscrtavanja mape generalnih urbanih struja koje reflektuju barem jedan deo sadašnjeg vremena ovog grada, da se primetiti nekoliko (relativno) novih fenomena.Živeti u prostoru bez prošlosti i nevine čistote, u glanc novoj i nikada pre nastanjenoj ‘kući’ u gradu čija istorija puni tomove je luksuz koji većina ne može sebi da priušti. Iz takve premise, uz činjenicu da politika ‘građenja u vis’ ostaje rezervisana za poslovne prostore usko ograničenog ‘City’ reona, renesansa ‘loftovskog’ mentaliteta čini se u najmanju ruku logičnom. Konverzije nekadašnjih fabrika, skladišta, pabova i škola, kao alternativni vid gradskog stanovanja, nude mogućnost pametnije i komfornije egzistenicje, bez potrebe napuštanja centralnih zona. Nanesen talasom koji je izvorno nastao u Njujorku ‘60ih, usko vezan za procese konstantnih transformacija nekadašnjih industrijskih centara i zavučenih ćoskova grada, trend loftova se u Londonu ukotvio u nekoliko prethodnih decenija uglavnom u istocnim i južnim krajevima, nekadasnjim ‘mrtvim’ periferijama ispopularizovanim kroz umetničke kolonije. Pristupačne cene i veličina prostora je ono što loftove čini večito aktuelnim, kao i karakteristične industrijske odrednice - grube instalacije, izložena cigla ili visina plafona. Kao ideja, loft je u ‘90im omogućio ostvarenje iluzije sopstvenog, individualnog habitata u središtu mega-politske klanice, izmaterijalizovao težnju za kreativnijim, pristupačnijim i smislenijim načinom urbanog življenja.
Iz perspektive klasične arhitekture kao ‘krune grada’, ovakavo svojevrsno recikliranje već postojećih objekata čini se korakom unazad, ali ako se iskorači iz pretpostavke da ‘gradnja’ mora da se zasniva na rušenju i ponovoj izgradnji, mogućnosti prezervacije istorisjke autentičnosti gradske panorame uz istovremeno odgovaranje na probleme savremenih modela stanovanja čine se dovoljnim prednostima. Zarad profita, društva u razvoju su uvek u opasnosti da ishitreno poruše istorijski relevantne građevine ali u momentu stabilizacije, postoji tendencija povratka istim tim prostorima i njihovim ponovnim stavljanjem u funkciju. Vremenom, ono što je ranije olako bilo odbacivano dobija na vrednosti, slično antikvitetnom nameštaju ili dizajniranoj odeći. U londonskom kontekstu, čini se da ova tendencija ima podjednaku perspektivu i u domenu javnih prostora, naročito nakon neprikosnovenog uspeha ‘Tate Modern’-a. Teško je nabrojiti sve objekte kolektivne primene, otvorene i namenjene za javnu upotrebu, uglavnom u domenu kulture, koji su zapravo nastali rekonstrukcijom i preimenovanjem funkcije zgrada nekadašnje industrijske primene. Ovako su, recimo, nastali ‘Design Museum’, ‘Arcola Theatre’ ili ‘Pineapple Studio’, različiti podjednako u domenima primene koliko i u finoći krajnje prezentacije.Rasuti svuda po gradu, ovakvi primeri, međutim, uglavnom su izolovanog karaktera i u monumentalnosti samo korakom prednjače ispred jednokratnih izložbi ili dešavanja koja se sve češće održavaju u nekadašnjim crkvama ili napuštenim zgradama dovoljno velike kvadrature. S druge strane, ‘Truman Brewery’, nekadašnja najveća pivnica u Velikoj Britaniji sa temeljima postavljanim u 1666., rekonstruisana u kreativni centar 1995. je najadekvatniji uzorak za potencijal ‘ponovo-potraženih’ (reclaimed) prostora. Projekti pokušaja transformacije ovolike veličine nisu laki za izvođenje i odatle ne uvek uspešni. Takav je slučaj sa ‘Power Station’, nekadašnjom najvećom elektranom Londona, projektovanom od strane Sir Giles Gilbert Scotta-a, poznatog po ‘krojevima’ za britansku telefonsku govornicu ili liverpulsku katedrale, kao i nacrtu zgrade današnjeg ‘Tate Modern’. Od zatvaranja ‘Stanice A’ 1975. i potom ‘Stanice B’ 1983., u mnogobrojnim pokušajima rekonstrukcije ovog ‘industrijskog dvorca’, i nakon uspeha izložbe kineske savremene umetnosti održane 2006. na ovoj lokaciji, nijedna kompanija, nažalost, nije uspela da se postavi na visinu tog zadatka.
Naravno, u domenu javnih prostora grada postoji i problem sa prioritetima a on je u Londonu ovih dana definitivno koncentrisan na severni reon parčeta oko stanice ‘King’s Cross’, najvećeg urabanog projekta revitalizacije u Evropi, kao što smo mogli da vidimo i na velikom platnu u filmu ‘Breaking and Entering’ prošle godine. Ugnežđena u sred najsiromašnijih i najproblematičnijih krajeva Londona, ova stanica, koja od oktobra 2007. dovodi ‘Eurostar’ do centra grada, trebalo bi da predstavi London u najgizdavijem i najpompeznijem ruhu za Olimpijske igre 2012. Brzina rasta cena kvadratnog metra u ovom do juče neuglednom komšiluku adekvatna je visini očekivanja, a postoje obećanja da će se povesti računa i o javnim prostorima i prezervirati karakteristični ‘Gasometri’ i još neka od ugašenih industrijskih postrojenja.Na ulicama, a naročito u onim krajevima gde boja kože i porodično stablo nisu na listi preduslova za mogućnost dobïjanja (iznajmljenog ili sopstvenog) stana, gde zapravo buja pravi, neiskanalisani i neukalupljeni, autentični život grada, fenomen koji kroji novo odelo Londona je onaj ispisan rukom i sprejom - londonski grafit. Kao što je automatska asocijacija na London prezentovana sa ‘London Bridge’-om, ‘Big Ben’-om i zgradom parlamenta (kao u najnovijem nastavku ‘Harry Potter’ serijala), (ne)uspeh Blerove politike vizualizovan u ‘London Eye’ i potezom ‘South Bank’-a a aktuelna sadašnjica izmapirana projetima rekonstrukcije i preimenovanja funkcija nekadašnjih istorijskih i industrijskih objekata u privatne i javne svrhe, alternativna urbana kultura je u grafitima za sebe pronašla sopstveno parče raspoloživog londonskog prostora.
U momentu kada se skejtbording smatra mejnstrim aktivnošću sve češće rezervisanom za dokonu decu srednje klase, kada su uputstva za ‘parkour’ (trend kretanja kroz grad kombinovanom metodom pretrčavanja, preskakivanja i penjanja, za neupucćene) dostupna u nedeljnom dodatku nacionalnih novina između recepata i modnih saveta a cene ‘radova’ gurua 'uličnog arta' - Banksy-ja dostižu pet i šest cifara po aukcijskim kućama širom sveta jako je pipavo koristiti termin ‘alternativne urbane kulture’. Naročito s ove strane Atlantika. Ali činjenica je da su zidovi Londona sve šareniji a iscrtane poruke sve elaboriranije. Utoliko, koliko je grafite teško definisati toliko je i nemoguće negirati ih. Birajući za sebe uglavnom naj-ne-poželjnije, gotovo zaboravljene odlomke gradskog prostora i koristeći ih za svoje podloge, kreatori grafita mogu da se uvrste podjednako u gradske trubadure koliko i lešinare Sa već razvijenom sopstvenom terminologijom i istorijatom, grafiti se u medijima neraskidivo vezuju za muzičku scenu i to naročito hip-hop i nu rave, pravcima sa kojima dele istu dozu ambivalentne interpretacije.Neugledni zidovi i železnički tuneli, objekti u izgradnji ili napuštena postrojenja, obojeni u potpis (tag) ili kompletnu sliku (piece) i tako pretvoreni u svojevrsne ‘gradske tetovaže’ automatski za sebe potražuju onaj krajičak oka u koji upadaju u neretko maničnom, svakodnevnom kretanju kroz grad. Utoliko je njihova naizgled skromna pozicija periferne egzistencije zapravo jako moćna, jer ne potražuje zatvoreni prostor galerije ili muzeja ili tumačenje od strane kuratora i kritičara u prenošenju inicjijalno vizuelne poruke, inkorporirane u arhtiektonsku kompoziciju gradske panorame i u dirketnoj korelaciji sa svim prolaznicima.
Efektivnost i mogući uticaj grafita odveden je na novi nivo projektom londonske ‘National Gallery’ u kome je 44 slika relevantnih za istoriju umetnosti izloženo u reprodukcijama na ulicama u okolini ove centralno smeštene galerije. Sva dela bila su adekvatno uramljena i objašnjena pratećim plakama, jako prefinjeno i elegantno ‘napadajući’ prolaznike, neupućene u postojanje ovih novo-bilborda. Njihova osnovna funkcija jeste bila reklama državne institucije ali kroz domen obično ekskluzivno rezervisan za grafite, naročito u izboru zavučenih i obično neuglednih lokacija. Odatle, tura po današnjem urbanom okruženju Londona nameće finalno zaključak da je gradski mentalitet evoluirao do onog stepena u kome se ništa ne podrazumeva i ne uzima zdravo za gotovo. Sigurnost automatske vizuelne simbolike već je odavno stvar prošlosti. Utoliko, pojava prezasićenosti čula prevelikim brojem nadražaja i time inicirane, tipično-velegradske, blaziranosti, kao karakterističnog sindroma života u Londonu, mogla bi da se podvuče kao jedan deo ceha za pristup svom urbanom blagu ovog grada.
Odbrambeni sistem nesavršenog aparata ljudskog organizma, okrnjenog hroničnim umorom ovakvog života, sasvim prirodno, manifestuje se u želji za begom. U momentu kada ova želja preraste u fizičku potrebu (obično za suncem i kvalitenom hranom) obično dođe momenat povratka u sigurnost rodnih gruda ili jednostavnog odlaska dalje, negde drugde. Čime se ciklus ljudske filtracije (zapravo samodovoljnog) grada konačno zatvara.
Fotografije (Jelena Stojković):
- London Bridge
- Arcola Theatre
- Gasometar
- Banksy
- Projekat 'National Gallery'
Summary in English:
Considering ‘loft-living culture’, reclaimed public spaces and graffiti as new urban phenomenology of London life-style the text is a walk through the experience of actually living in London of today.
No comments:
Post a Comment