PRESTUP - Jul 2008

KOLEKCIONAR

M. je akademik i pisac koji sakuplja bioskopske karte i uredno ih lepi u albume, markirane nazivima filma, datumom i lokacijom. G., prevodilac i nastavnik, ne može da odoli kamenju neuobičajenog oblika i omiljene uzorke svakodnevno preslaže po dovratku prozora u spavaćoj sobi. U 10. nastavku Kjeslovskog ‘Decalogue’ čovek se odriče bubrega da bi upotpunio seriju poštanskih markica nasleđenu od oca, Nadin, jedan od likova iz Linčovog ‘Twin Peaks’-a, svojy usamljenost ušuškava tepajući staklenim figurinama izloženim u dnevnoj sobi.

Primera je bezbroj a zajednički imenitelj je očigledan: kolekcionarstvo, još poznato i kao pasija ili strast (u ekstremnim slučajevima opsesija), sistematsko sakupljanje srodnih objekata uglavnom iz ličnih i apsolutno intimnih razloga, ali neretko i s pretenzijom potencijalne zarade. Jer, kolekcionar vremenom jako često postaje i ‘diler’, menjajući manje željene ili duplirane delove kolekcije i stalno držeći u vidu kretanje - ponudu i potražnju, datog ‘tržišta’.

Najučestaliji scenario obilčno izgleda ovako: nekoliko prvih komada, često misteriozno zalutalih baš u pravcu budućeg kolekcionara bez njegove svesne odluke, i zavisnost je rođena. Stvorila se imaginarna slika koja želi da se upotpuni, poput fiktivnog albuma sa sličicama, i potraga je započela. U međuvremenu, svaki novi primerak i dodatak kolekciji postao je svedokom vremena, napora, zbira specifičnih uslova koji su doveli do pridobijanja baš ovog ili onog ‘komada’ i eto antologije priča koja svaku kolekciju drži na okupu i čini je autentičnom, kako god ona bila vrednovana na klasičnoj skali finansijke isplativosti.

Satovi, ukrasne šolje, posteri, ploče, foto-aparati, kutije od cigareta, telefonske kartice, papirni ili kovani novac, sveće, magneti za frižider, upaljači, podmetači za čaše – kolekcionarstvo podjednako podrazumeva sakupljanje antikvarnih umetnina koliko i naučno-fantastične ‘memorablije’, kao i sve između. Kompletna lista kolekcionarskih ‘fetiša’ verovatno je i sama po sebi neka vrsta kolekcije.

Umetnost i kolekcionarstvo oduvek su bili naročito srećan par. Kolekcionari koji investiraju u određeenog umetnika ili žanr znaju da odrede i čitavu epohu, kao što je slučaj sa Čarlsom Sačijem (a od nedavno i s Ruskim magnatom Abramovičem) ali postoji i situacija u kojoj umetnici od svojih kolekcija prave dela umetnosti, što je često slučaj u ready-made-u ili kolažu. Možda najbolji primer ovoga je Madelon Vriesendorp, koja je svoju celoživotnu fascinaciju najraznorodnijim bizrnim objektima pretvorila u samu umetnost, translirajući bavljenje marginalnim, ofovanim materijalom i njihovo pre-uobličavanje, pre-formulisanje u drugačiji kontekst u svojevrstan kreativan proces.

Zbirka razglednica Amerike započeta ’70-ih sa suprugom – Rem Koolhausom (s kojim se postpisuje kao jedan od osnivača sada već gotovo drsko prestižne OMA), bezbroj minijaturnih lutkica i svega ostalog što čini pre svega ambijent njenog studija i životnog prostora izloženo je po prvi put ove godine u prostorijama Arhitektonske asocijacije u Londonu, zajedno sa slikama i skulpturama, u postavci pod nazivom ‘Svet Madelon Vriesendorp’. Kolekcija, u ovom slučaju, nije samo predmet umetničke inspiracije (ili nedajbože zarade) već je i sama umetničko delo, odraz karaktera i tananih ličnih preferenci u izboru predmeta u neposrednom okruženju na kojima se imaginacija i stav reflektuju na podjednak način kao i kod bilo kog drugog (standarnijeg) oblika umetničkog ostvarivanja.

Kolekcija može da bude hobi, ukras, izvor novca, zbir dragih predmeta, statusni simbol, a ponekad i ceo život ali u svakom slučaju je ogledalo samog kolekcionara i, poput odela, mogući način za prezentovanje sopstvenih afiniteta.

Za mene lično – sve je počelo sa stripovima. Zbirka svih epizoda Marti Misterije i Dilan Doga podjedanko, zajednički oformljena sa sestrom Marijom negde cirka pre-990-e bila je svojevremeno jako visoko kotirana širom Zvezdare (ali isto tako dobro čuvana od strane gorepomenute M. uglavnom pretnjama o lomljenju ekstremiteta u slučaju nedozvoljenog iznošenja primeraka iste iz zajedničke porodične kuće). Vaš skromni autor, utoliko, zna jako dobro kakvo je zadovoljstvo promeniti više Stripoteka i nekoliko Strip82 za (dugo traženi) Martijev broj 5, na primer, nakon pola dana vukljanja (na osnovnoškolskim leđima teške) torbe s ‘robom’ šesticom do tezge kod Vuka i do dan danas ne može da odoli (od skora) ‘grafičkim romanima’ u kakvom god obliku ih i gde god sretne, sve u ‘višem cilju’, za kolekciju...I zbog toga podržava, opravdava, razume, i sveusvemu pozdravlja svako grozničavo i nekontrolisano odavanje ‘demonu’ kolekcionarstva, građenju ličnih spomenika prolasku vremena i uspomenama, koliko god su pokušaji za realizaciju istih besmisleni, fatalistički ili unapred osuđeni na propast.

Gradski Moral

U parku kod SKC-a sedim na našem mestu, na jednoj od klupi odmah ispod male pozorišne scene, u kožnjaku i paladijumkama, sveže pazarenim u Londonu. Vadim iz džepa paklu mekog Marloboro-a i palim cigaretu. Uzbuđena sam, jer sam upravo videla Milana Mladenovića u knjižari JDP-a, kako prelistava knjige. Danas sam srećne ruke.

Nalazim se s drugaricama da idemo na neki koncert u Dadovu. Naš upravo formirani bend ‘Gradski Moral’ imao je već čitave 2 probe i pomalo sam zabrinuta jer nam repertoar i dalje ne premašuje ‘Sex and Violence’ od Exploiteda. Bubnjarka jedino može da drži ‘keca’ a basistkinja uporno promašuje žicu na kojoj treba da svira, iako tvrdi da je vežbala. Moja karijera vokala u sve-ženskom pank bendu ne izgleda najbolje ali se ne brinem puno. Ionako nisam više baš TOLIKO luda za Ramonsima i Toj Dolsima, kao prošle godine i jedina sam u grupi koja ne nosi martinke i ne potpisuje ime sa zaokruženim A. Nekako mi je žao da razočaram moju profesorku klavira, Ljiljanu Ponomarev, koja se onoliko trudila da me ubedi da ne nosim zihernadle po teksas jakni. Mada slušam KUD Idijote. Oni su super. Sviđaju mi se više od Psihomoda. Imam na kaseti i sveže snimljen ‘Faith No More’ i ‘skinula’ sam sve reči za ‘From Out of Nowhere’ ali nema šanse da to ikada uvežbamo. Možda bi mi bilo bolje na filmu, ionako sam se već pojavila u ‘Kako je propao rokenrol’ pre 2 godine. Za 15 minuta statiranja imali smo svi za po picu i koka-kolu, to nije tako loše. Ko zna. Škola je ponovo počela ali možda ponovo bude nekih demonstracija, kao u martu. Letos, kad smo išli u letnju školu engleskog, naš let za London nije stao u Zagrebu, nešto se dešava. Već drugi srednje. Nemam pojima šta ću da studiram.

Razmišljam gde je najbolje mesto da proslavim rođendan. U KST-u je previše obično, tamo idemo svakog utorka, više bih volela da konačno izađem na Akademiju, gde sam čula da ide i ona Luna Lu što ima ludu emisiju na radiju, i gde idu stariji, ali nema šanse da iko ostane posle 12. Znam da na Mašinac izlaze metalci u PUMA patikama i uskim farmerkama ali možda to nije loša ideja. Petkom je mešano. Bolje od Bonafidesa ili Mažestika, tamo se sluša Dino Dvornik i Fanki Haus Bend, neka hvala. Znam da moj brat od tetke može negde da kupi travu, mada ne znam kako se to radi – isprazniš cigaretu, umesto filtera ubaciš karton pa onda usisaš travu i duvan unutra, tako sam nešto čula. Duvanje lepka ili bensedini s pivom ne dolaze u obzir. Dečko bi me ubio. Mada me nije baš i nešto briga za njega, promenio se od kada je postao rokabili, više ne nosi fajerku i pocepane ‘petsto kec’ i ne znam šta da mislim o toj opsesiji frizurom, ali bolje nego da nosi dizelke ko sestrini drugari iz kraja što idu u šoping u Trst. Bezveze. Seljaci. I dalje zajedno gledamo MTV na 3.Kanalu ali on ne voli stripove kao ja, nije u novoj pomami za Pepersima i ne slaže se s mojim drugaricama iz ‘Gradskog Morala’. One nose karirane pantalone i čiroki i sve ‘furaju’ s pankerima ili skinsima. Mada, ja nisam luda za fudbalom pa mi ni skinsi nisu nešto. Ali mi se sviđa onaj iz benda koji slušamo večeras u Dadovu. Ma videćemo. ’91. je, punim 16 godina, imam svoj bend u Beogradu i život je lep.

* Objavljeno u PRESTUPu, u maju 2008. na temu 'Kontrakultura'.